Mešavina borilačkih veština (MMA) podrazumeva sve vidove borbe bez oružja, i može se primeniti i kroz sparing i kroz takmičenja. Tri stila koji čine srž modernog MMA, generalno su boks (kick-box i muay thai), rvanje (slobodni stil, grčko-rimski, i džudo u manjoj meri) i brazilski džiu-džicu (BJJ).

Poznate organizacije koje se bave MMA su Ultimate Fight Championship i Pride Fight Championship. MMA je ranije bila poznata pod nazivom „Bez pravila“ (“NHB" skraćeno od “No Holds Barred”), ali ovaj termin se danas više ne koristi. Danas to više nije adekvatan opis modernih takmičenja koja imaju listu jasno definisanih pravila i zabranjenih tehnika, u cilju bezbednosti boraca.

U ranim 1990-im dva stila su se izdvojila zbog svoje efikasnosti u MMA takmičenjima: brazilski jiu-jitsu i amatersko rvanje.

Jiu-jitsu borci su imali prednost, pošto rvači nisu posedovali znanje kojim bi ih pobedili u stojećem stavu ili na tlu. Međutim, kada su rvači počeli da treniraju i efikasno primenjuju udaračke tehnike, borci koji su radili čisti BJJ su naišli na poteškoće, jer ime je postajalo sve teže da borbu prenesu na tlo, dalje od svojih slabih tačaka u borbi u stojećem stavu. Ovo je bio prvi korak u evoluciji ka mešovitom treningu.

Kikbokseri i bokseri su evoluirali na taj način što su svom arsenalu dodali rvačke tehnike. Ranije se nisu mogli nositi sa rvačima i BJJ borcima, pošto nisu uspevali da izbegnu obaranja, a na tlu nisu imali nikakvu odbranu. Nakon što su počeli da treniraju borbu na tlu, došlo je do iznenađenja, koja su pokazala da borci koji su specijalizovani za udaranje takođe mogu biti uspešni i u parteru.

Zbog svoje rane dominacije, borci brazilskog jiu-jitsua su bili poslednji koji su evoluirali. Ali, kada su svojim veštinama dodali rvanje, tajlandski boks i boks ponovo su postali opasni konkurentni.

Kao rezultat MMA borbi, način treniranja borilačkih veština i shvatanje efektivnosti različitih tehnika i strategija drastično se promenio. MMA je pokazala da postoje tri različite faze u ovakvom načinu borenja:

Borba u stojećem stavu

Klinč

Borba na tlu

Dok su se u prvim godinama nadmetanja, primenjivali različiti tradicionalni stilovi (od Sumo do karatea), konstantna evolucija sporta je eliminisala manje efikasne „čiste“ stilove, naročito zbog toga što su borci koji su se specijalizovali za određeni stil bili nemoćni u odbrani od drugih, njima nepoznatih tehnika.

Da bi bili uspešni u svim fazama borbe danas MMA borci treniraju veliki broj tehnika, koje su se pokazale najefikasnijim. Iako pokušavaju da nametnu svoj stil i način borbe, neizbežno je da se tokom meča nađu u raznim situacijama. Borac koji je navikao da se bori stojeći će verovatno biti oboren, a rvač će najverovatnije biti primoran da se bori na nogama pre nego što uspe da obori protivnika. MMA borac može trenirati određeni stil da bi povećao svoje sposobnosti. Tipični stilovi, poznati po svojoj efikasnosti, koji se treniraju pre MMA karijere, ili koji se individualno treniraju da bi se njima naročito ovladalo, klasifikovani su prema nivou i distanci vodjenja borbe:

Stojeći – kikboks, boks, kjokušin kai karate i tajlandski boks se treniraju da bi se poboljšao rad nogu, kao i udarci nogama, kolenima, pesnicama i laktovima.

 Klinč – rvanje slobodnim stilom, rvanje grčko-rimskim stilom i džudo se treniraju da bi se pojačali klinčevi, obaranja i bacanja, dok se tajlandski boks vežba da bi se pojačao udarački aspekt u klinču.

Perter – brazilski jiu-jitsu, rvanje, džudo i sambo se treniraju da bi se naučile završnice, i da bi se uspešno odbranili od njih. Stilovi amaterskog rvanja se treniraju da bi se naučile pozicije fiksiranja protivnika u parteru.

Mnogi stilovi moraju biti pomalo izmenjeni da bi bili efikasniji u MMA sportu. Na primer, neke bokserske tehnika se ne mogu koristiti jer borca ostavljaju ranjivim za udarce nogama ili obaranja. Slično tome, džudo tehnike se moraju menjati zbog protivnika koji ne nose kimono. Zbog toga moderni MMA borci ne treniraju jedan određeni stil, već to čine u timovima ili sa trenerima koji su specijalizovani za MMA borbu. Pored toga što treniraju 3 određene faze borbe, oni uvežbavaju i kombinaciju ove tri faze. U pitanju je sasvim novi koncept koji  povezuje ove tri zasebne faze borenja, kao i udaranje na tlu sa završnicama, tvreći tako jednu sasvim novu celinu.

Kondicioniranje, brzina i snaga su takođe veoma bitni aspekti treninga MMA boraca. U pitanju je fizički veoma zahtevan sport, i borci moraju biti u vrhunskoj formi da bi bili uspešni. Različiti stilovi borenja favorizuju različiti vid treninga. Na primer, snaga je obično vezana za borce na tlu, dok oni koji udaraju favorizuju brzinu. Svim borcima je izdržljivost veoma bitna, da bi bili efikasni tokom čitavog meča.

Najuspešniji MMA borci treniraju više stilova pod stručnim vodjstvom, ali su uglavnom usmereni ka specijalizaciji i usavršavanju jednog od stilova borenja, sa kojim ih kasnije i povezuju. Sledi nekoliko uprošćenih strategija različitih tipova borenja savremenog MMA:

Sprawl-and-brawl (Sprol-end-brol)

U pitanju je taktika borenja u stojaćem stavu koja se sastoji od efikasnog udaranja, uglavnom rukama, dok se borba na tlu izbegava, braneći se sprolovima od bacanja.

U pitanju je obično kikibokser, bokser ili borac tajlandskog boksa koji je trenirao rvanje da bi izbegao bacanja, i koji se trudi da što duže ostane na nogama. Obično ovi borci treniraju taman toliko BJJ da ukoliko im se desi da se nađu na podu, mogu da onemoguće protivnika i opstanu dovoljno dugo dok se ne vrate u stojeći stav ili dok sudija ne pokrene borbu iz početka. U pitanju je stil koji se dosta razlikuje od klasičnog kikboks stila, jer oni u svoje tehnike moraju ubaciti bacanja i odbranu na tlu.

Moris Smit (Maurice Smith) se smatra začetnikom ovog stila, jer je bio uspešan kikbokser u vreme kada su sportom dominirali borci koji su se borili na tlu, uključujući i osvajanje Ultimate Fighting Championship titule pobedom nad Markom Kolmanom.

Primeri: Moris Smit, Pedro Rico, Mirko  Filipović, Čak Lidel i Vanderlei Silva.

Maurice "Mo" Smith	Pedro "The Rock" Rizzo	Mirko "Cro Cop" Filipović	Chuck "Iceman" Liddell	Wanderlei "The Axe Murderer" Silva

Clinch-and-pound (Klinč-end-paund)

Taktika borbe u klinču se primenjuje u cilju prilaženja protivniku i skraćivanja distance. Ovim se protivnik sprečava da se udalji na distancu na kojoj može da udara, dok se u isto vreme zadaju udarci kolenima, nogama ili «prljavim» bokserskim tehnikama.

Obično ovu taktiku primenjuju rvači koji su naučili da udaraju (naročito boks). Često udaraju sa veoma bliske distance, naročito oni koji imaju jak klinč. U slučaju da razmena udaraca na nogama ne ide u njihovu korist, vrlo brzo mogu prevesti borbu na tlo, jer je rvanje njihova specijalnost, pa se samim tim manje plaše ovakve razmene udaraca. Don Fraj je bio među prvim rvačima koji je svojim veštinama dodao udarce, ali je Rendi Kotur u borbi protiv Vitora Belforta, navodno boljeg boksera, zaista stvorio ovaj stil borbe. On je bio prvi koji je pokazao da borba na nogama i borba na tlu ne moraju biti jedine faze borenja. Upotrebom grčko-rimskih klinč tehnika uveo je klinč kao treću fazu, i pokazao da se i njom može poraziti protivnik.

Primeri: Rendi Kotur, Den Henderson, Kvinton Džekson, Don Fraj i Jens Pulve

r

Randy "The Natural" Couture	Quinton "Rampage" Jackson	Don "The Predator" Frye	Jens "Little Elvis" Pulver

Ground-and-pound (Graund-end-Paund)

GNP je taktika borbe na tlu koja se sastoji od obaranja protivnika bacanjem, zauzimanja dominantne pozicije, a zatim udaranja protivnika. Koristi se i kao uvod za tehnike završnice. Ponekad se kao dopuna primenjuje taktika «lezi i moli se» (lay-and-pray), kada borac koristi poziciju da se odmori i ne pokušava da napreduje u svojoj poziciji koristeći udarce.

Ovaj stil koriste rvači ili drugi borci koji su sposobni da se brane na tlu i koji su vešti u obaranju protivnike. Borbu brzo prenose na tlo, ostaju u grepling poziciji, i udaraju dok se protivnik ne preda, dok nije nokautiran ili dok sudija ne prekine meč. Iako se ne smatra konvencionalnim načinom udaranja, efikasnost i pouzdanost ovog stila su dokazani. U početku su borci koji su se oslanjali na udarce na tlu bili rvači, ali s obzirom na to koliko se mečeva danas završi na podu, udarci na tlu postaju osnova treninga skoro svih boraca. Dan Severn je bio među prvima koji je ovu taktiku koristio sa svojim bacanjima, udarcima laktovima i kolenima. Danas mnogi MMA kampovi imaju razrađene taktike za udarce na tlu.

Primeri: Mark Kolman, Fjodor Emelianenko, Met Hjuz, Takanori Gomi i Tito Ortiz

Mark "The Hammer" Coleman	Fedor Emelianenko	Matt Hughes	Tito "Hintington Beach Bad Boy" Ortiz	Takanori "The Fireball Kid" Gomi

Submission wrestling (Sabmišn vrestling)

Pored toga što je posebna borilačka veština, u pitanju je i taktika borbe na tlu koja se sastoji od obaranja protivnika na tlo, zauzimanja dominantne pozicije, i primene tehnika završnice da bi se protivnik porazio. Ova taktika se još naziva i «Mission Submission».

U pitanju je osnovni deo mnogih borilačkih veština, kao što su brazilski jiu-jitsu, rvanje, džudo, sambo i šuto. Borci koji imaju jake korene u nekom od ovih sportova obično koriste ovu taktiku da bi pobedili. Takav borac se u savremenom MMA borenju naziva – grepler (grappler).  

Primeri: Rikson Grejsi, Rojs Grejsi, Mario Speri, Antonio Rodrigo Noguera, Kazuši Sakuraba.

Rickson Gracie	Royce Gracie	Mario "Zen Machine" Sperry	Antonio Ridrigo "Minotauro" Nogueira	Kazushi "The Gracie Hunter" Sakuraba

Pravila MMA su evoluirala od najranijih dana Vale Tudo-a. Vremenom se znanje borbenih tehnika širilo među borcima i kako je popularnost rasla među gledaocima, postalo je jasno da su se prvobitna minimalna pravila morala menjati. Glavna motivacija promene ovih pravila bila je – zaštita zdravlja boraca, koja ima za cilj da spreči ozbiljnije povrede boraca i tako im produži sportski vek. Ovaj cilj takođe podržava društvenu etiku i umanjuje odbojnost javnosti zbog „varvarske borbe do smrti bez pravila“, koja je pratila MMA zbog svojih korena u Vale Tudo-u. Stvara se i spektakl za gledaoce jer pravila promovišu dobre borce koji sve više tehnički napreduju, u odnosu na borbe koje su ličile na kafanske tuče bez pravila.

Na primer, težinske kategorije su se pojavile kada se raširilo znanje o sabmišnu, i kada je lakšim i sitnijim borcima postalo teže da trijumfuju tim tehnikama. Kada je više boraca postalo obučeno za ovaj vid borbe, težina je počela da bude veoma bitna.

Udarci glavom su zabranjeni jer kada god bi se borba prenela na tlo, udarac glavom je bila tehnika koja se veoma lako plasirala, a koja bi borbu pretvorila u krvavi haos. Ova strategija je bila uobičajena za rvače jer su snažni i borbu su lako prenesili na pod. Nedostak tehnika kojima bi završili meč doveo je do toga da su većinom za njih udarci glavom bili lagan način da se pobedi.

Iako mnogi udarači imaju otporne pesnice, neki kao što su rvači nemaju, a u borbi u kojoj se ne koriste zaštitne rukavicame, postoji realna mogućnost loma velikog broja kostiju šake kada se udari torzo ili čelo. Upotreba otvorenih rukavica je uvedena zbog toga da se smanji broj posekotina, da se borci motivišu da koriste pesnice, i da se zadovolje gledaoci.

Vremenska ograničenja su se javila usled veoma dugih borbi na tlu koje su nudile veoma malo akcije. Mečevi koji nisu imali vremenska ograničenja (No-time-limit) komplikovali su organizaciju turnira. Usled što veće atraktivnosti borenja usvojena su i pravila „ustajanja“ (stand up)  kada sudija prekida borbu na tlu i podiže borce ukoliko nema aktivnosti, i „upozorenje“ (warning) do koga dolazi ukoliko su borci neaktivni u stojećem stavu.

U SAD su sportske komisije odigrale ključnu ulogu u uvođenju bezbednijih pravila, jer MMA nadgledaju na isti način kao što to čine sa boksom. Takmičenja nižeg ranga koriste strožija pravila jer učestvuju manje iskusni borci koji ovakvim načinom stiču reputaciju koja ih može odvesti do bolje plaćenih šampionata (Pride, UFC, Pancrase, KOTC).

Opšte gledano, postavljena je osnova u vezi sa pravilima, a buduće promene će verovatno biti minimalne.

Postoji niz zajedničkih pravila koja se koriste u svim MMA takmičenjima.

Ostvarivanje pobede

Nokaut (KO) – čim protivnik postane nesvestan zbog udaraca, borac postaje pobednik (pošto MMA pravila dozvoljavaju borbu na tlu, borba se prekida da ne bi došlo do dodatnih povreda borca)

Predaja – borac može priznati poraz u toku meča:

Udarajući triput po protivnikovom telu;

Udarajući triput po podu;

Verbalno.

Tehnički nokaut (TKO)

Sudijski prekid – sudija  može prekinuti meč ukoliko:

Borac postane toliko dominantan da protivnik ne može inteligentno da se brani od napada (što se može desiti i nakon nekoliko sekundi);

Borac pada u nesvest usled grepling tehnike davljenja;

Borac, po sudijskom mišljenju ima teške povrede (polomljena kost).

Lekarski prekid – sudija može zatražiti tajm-aut ukoliko borac nije u stanju da nastavi usled povreda (velika posekotina). Lekar pored ringa pregleda borca i ukoliko odluči da borac ne može da nastavi prekida meč, čime protivnik postaje pobednik. Ipak, ukoliko se meč prekine usled nedozvoljenih tehnika protivnika, dodeljuje se diskvalifikacija ili nema pobednika.

Prekid iz ugla – osoba koja se nalazi u uglu borca može predati meč u njegovo ime u toku borbe ili između runde ubacivanjem peškira u borilište.

Sudijska odluka – ukoliko meč traje onoliko koliko je predviđen pobednika odlučuje bodovanje troje sudija. Kriterijum bodovanja se razlikuje od organizacije do organizacije.

Odustajanje – borac ili njegovi predstavnici mogu predati meč i pre nego što počne, i tako izgubiti meč.

Diskvalifikacija – „upozorenje“ se dobija ukoliko borac primeni nedozvoljenu tehniku, počini prekršaj, ili ne posluša instrukcije sudije. Tri upozorenja dovode do diskvalifikacije.

Osim toga, ukoliko je borac povređen i ne može da nastavi meč usled nedozvoljene tehnike, protivnik je diskvalifikovan.

Bez odluke – ukoliko oba takmičara prekrše pravila, ili borac ne može da nastavi usled nedozvoljene tehnike, meč nema pobednika.

Prekršaji

Nema udaraca glavom, kopanja očiju, povlačenja za kosu, ujedanja ili udica (fish-hooking).

Nema napada na prepone.

Nema udaraca u potiljak, kičmu ili bubrege.

Nema udaraca ili hvatova za dušnik.

Nema manipulacije malim zglobovima (neophodna je kontrola od najmanje četiri prstija na šaci ili stopalu).

Nema namernog izbacivanja protivnika iz ringa.

Nema bežanja iz ringa.

Nema namernog hvatanja za konopce ili mrežu ringa ili oktagona.

Težinske kategorije

Iako svaka organizacija deli svoje takmičare po težini, pravila se razlikuju od jedne organizacije do druge.

Svaka MMA organizacija ima svoja posebna pravila (u saglasnosti sa zakonima). Sledi nekoliko značajnih razlika u pravilim najpoznatijih MMA organizacija:

Ultimate Fighting Championship

Dozvoljeni udarci laktovima osim udaraca nadole vrhom lakta.

Zabranjeno bacanje protivnika na glavu tokom obaranja.

Zabranjeno gaženje, udarci nogom ili kolenima protivnika koji je na podu (tlo mora dodirivati ne samo stopalima, već još nekim delom tela). Protivnik na podu može udarati nogom nagore samo ukoliko protivnik stoji.

Zabranjene patike, majce ili pantalone.

Tri runde od 5 minuta. Borbe za šampionsku titulu su 5 rundi po 5 minuta.

Nema turnirskog formata.

Pet težinskih kategorija: teška (preko 205 funti ili 93 kg), lako-teška (od 205 funti ili 93 kg), srednja (od 185 funti ili 84 kg), velter (od 170 funti ili 77 kg) i laka kategorija (ispod 155 funti ili 70 kg).

Borci se testiraju na steroide i ostale ilegalne supstance.

Pride Fighting Championship

Prva runda od 10 minuta, druga i treća po 5.

Zabranjeni udarci laktovima u glavu.

Dozvoljeni udarci nogama i kolenima u glavu protivnika koji je na zemlji.

Za Gran Pri Šampionate koristi se turnirski format.

Dve težinske kategorije: Teška (nema ograničenja) i srednja (ispod 92 kg).

„Bušido“ se sastoji od lake kategorije (ispod 73 kg) i velter kategorije (ispod 83 kg).

K-1 HERO'S

Dve runde od pet minuta, sa mogućnošću treće runde ukoliko je rezultat nerešen.

Zabranjeni udarci laktom u glavu.

Kategorije se trenutno uspostavljaju. Laka je ispod 70 kg.

Turnirski format, slično K-1, osam boraca na turniru.

Ipak, finalni mečevi se ne održavaju isto veče, već kasnije. Nije sigurno da li će se ova praksa nastaviti.

Shooto

Postoje A, B i C nivoi boraca. C nivo podrazumeva amatere.

Svaki nivo ima svoja pravila i ograničenja.

C nivo podrazumeva nošenje kaciga i zabranjuje udarce u glavu ukoliko je protivnik na podu.

U slučaju nokdauna (kada bilo koji deo borčevog tela dodirne pod kao rezultat udarca) sudija broji do 10. Borac ima vremena do odbrojavanja da se vrati na noge. Tri nokdauna u jednoj rundi prekidaju meč. Ukoliko borac stoji na nogama, broji se do 8.

Shooters MMA

Postoje A, B i C nivoi boraca. A i B su Vale Tudo ili profi nivoi boraca, a C nivo podrazumeva amatere.

Svaki nivo ima svoja pravila i ograničenja, a borci su svrstani u 6 težinskih kategorija.

Vale Tudo A borbe se rade 2-3 runde, Vale Tudo B borbe 2 runde, a amaterski mečevi se rade 1-2 runde po 5 minuta.

MMA se najčešće naziva „borbom u kavezu“ i povezuje se sa UFC oktagonom. Mnogi događaji na Zapadu koriste kavez kao znak da su potekli direktno iz UFC-a. Postoje i varijacije kaveza, koje podrazumevaju zamenu metalne mreže, ili upotrebom drugog geometrijskog oblika.

Sa druge strane, Japanci, Brazilci i neke evropske zemlje kao što su Švedska, Holandija itd, koriste borilište koje liči na bokserski ring, ali sa gušćim i čvršćim kanapima, a ponekad i sa pregradom ispod poslednjeg konopca, da borci u parteru ne bi pali sa ringa. Ovo je u vezi sa ranijom istorijom Vale Tudo-a, japanskog profesionalnog rvanja ili drugih MMA prototipova.

Izbor između kaveza ili ringa je više nego samo estetski, jer utiče na strategiju boraca. Na primer, jedna od najčešćih strategija u kavezu je obaranje protivnika i primena silovitog napada udarcima, u delu gde se spajaju mreža i pod. Ovo nije moguće u ringu. Sa druge strane, konopci na ringu mogu upetljati borce, iz ringa se može ispasti, što dovodi do prekida meča. Postoji debata o negativnosti i nehumanosti upotrebe kaveza, što umanjuje napore da MMA dobije širu podršku.